H A R I Z M A

Harizma. Ili, kako sludeti sluđeni narod. Ljudi koje kačimo po zidovima uz ikone zaslužili su naše praznoverje. Oni su nas vodili i doveli na istorijsko mesto vođenih i dovedenih.

Čobanin je harizmata gledano iz ugla ovaca. Uz nekoliko pasa i ovna predvodnika harizmata nudi bogatu ispašu i besplatno šišanje. Naravno, i eutanaziju o velikim državnim i verskim svetkovinama.

Voli on svoje ovce. Svakoj zna ime, narav i običaje. Ni zaspati ne može dok ih ne izbroji, takva je to savest. Često ćete videti ovog čestitog ovcoljuba kako zanosnim melodijama svirale okuplja ovce. Zna on njih u onu ovčju dušu, zna on notu koju ište njihova tiha priroda. Na njegovu svirku one prestaju pasti, čule uši i milogledom, nežnim do blesavosti, daruju svoga vođu. A, kada njemu dosadi, svaka se svojoj travki vraća, sa još većim žarom.

Nevolja nastaje kad se na okupu nađe više stada. Čobani se zaigraju, psi se pokolju, a ovce, nenavikle na slobodu,  zalutaju.Pogube se predvodnici, izmešaju stada i stanu tumarati svuda naokolo.
Dođe tako noć pa se harizmate razlete dozivajući svako svoje ovce. Svaki u svoju sviralu duva a sve melodije iste, čak su i imena ista koja kroz promukla grla valjaju. Kada, nakon silne trke, popadaju umorni na poljanu, shvate da su pola ovaca izgubili pa se skrušeno is a strahom u selo vraćaju. Strah je njih jer više neće biti čobani, postaće i oni deo stada, onaj deo koji pase.
One ovce što se na kratko zagube, same se po tragu brabonjaka u selo vrate i smerno čekaju novog čobana.

Kada se vratimo, kad jedna slika siđe sa zida, mi trenutni neposlušnici zagubljeni brzo kačimo novu da ne bi trajno zalutali.

NERON