Draga Saveta,

Ja sam analitičar Đoka, a Premijer me mazi i pazi i zove me Đole. I što reče ministar-magistar, nisam mali Đokica nego sasvim pristojan Đoka.
Kao što sam predvideo u prošlom životu, o čemu postoje pisani tragovi u Resavskoj pećini, u ovom sam se životu rodio i zavoleo Njegovo Legaličanstvo.
Ali, pogodili ste, u tome nije moj problem.
Muči me frfljanje, čudna pojava koja nastaje u mom govornom aparatu kad pokušam da gluposti koje pišem usmeno interpretiram, dakle uvek kad govorim.
Ranije sam mislio da je moj tečni govor za pohvalu, a sad vidim da je više za kišobran.
Šta ću, kud' ću i dokle ću?

Đoka

 

Dragi  Đokice,

Da li ti je ikad palo na pamet da napišeš nešto što ne bi bilo glupost? Nije? Dabome, u tome i leži ključ tvog problema. Prvi put kad budeš napisao nešto pametno, ili bar tačno, pokušaj da to izgovoriš, pa ćeš videti promenu. Govorićeš TAČNO a ne TEČNO. Ili ćeš konačno ućutati.
Evo ti jedna praktična vežba:
Napiši 100 puta u svesci brzalicu – « KOJ GI MICA CENZUS? KOJ GI MICA DA GI MICA, DA GU PREĐE KOŠTUNICA! « Pa ponavljaj, usmeno, makar do izbora, možda nam se posreći pa ti govorni aparat sasvim otkaže.

Saveta